Knjige koje je započeo nakimaki (4)
Zadnji odlomci
Svi nakimaki odlomci (3)-
Kad zaboravis proslost,kad potisnes sve sto si hteo da budes i kada samo ono sto osecas da jesi prikazujes i drugima-tada se otvaraju posve nove odaje tvoje duse.Tada tek dusa zna sebe da prepozna i sta iste od drugih.Tada se nalazis na pravom putu,ne ni levo,a ni desno,vec na tankoj liniji izmedju ta dva kraja. U levoj ruci drzala je kamen,u desnoj lotosov cvet.Pogresnim ljubavnicima davala je ili jedno ili drugo.Pogresni ljubavnici bili su ocarani darovima...Mazohisti su uzivali da ih gadja kamenjem,pesnici su bili opcinjeni lotosovom pojavom.Julijana,osim kamenja i bozanskog cveta,nista drugo nije ni davala.Svinje i biseri,biseri i svinje-imitacija ljubavi,zivot mimo zivota. Pitala se gde je covek koji moze da vidi nesto izmedju,mozda cak nju samu? Svo kamenje ovog sveta,gordost,posesivnost,manipulantski poriv i seksepil,razbacala je po Paracinskoj kaldrmi.Bilo je dosta muskaraca koji su na kolenima molili da im udeli jos koji udarac,ali nije zadrzavala poglede i misli na njima.Sve prelepe lotose,plemenitost,razumevanje,vernost i iskrenost,nezno je spustila na dlanove muskaraca zeljnih vrline. Ali,ni oni ne otkrise pravo lice jedne Julijane.Nostalgija ju je nagrizala.Osecala je potrebu za zaboravljenim osecajem,ljubavnim osecajem.Otkud nostalgija za ljubavlju kad je nikad nije dozivela?Od Boga data,ljubav se samo od njega moze i prepoznati...Pocela je da veruje u to celim svojim bicem. Posetila se toj bezuslovnoj ljubavi,ljubavi prema idealnom.Kao lagani prolecni vetar,u neometanoj samoci,ljubav se,po prvi put,razvijala bez strasti,lepih reci,bola ili zadovoljstva.Bila je opcinjena unutrasnjim glasovima,pitanjima i odgovorima koje je lako dobijala.Bila je sretna sto je osetila pravu ljubav.Na sekund,dva,nekada vise,osecala je bezgranicnu srecu i tugu u isto vreme''Sada znas sta je ljubav'',pomislila je i nastavila da zivi. Ovog puta nista u rukama nije nosila,na ulicu je izlazila sa dusom ogrnutom telom. Osecala je da je ostala ista,i da je jedina promena u njoj to sto je sve drugacije,bistrije vidi.Zivot joj je klizio kroz vreme kao i do tada.Smejala se,plakala,bila sama sa nekim...Otvorila su se mnoga vrata ali i zatvorila ista,bez uzdaha,bez one lepe nedodirljive nostalgije prilikom udarca o drveni okvir. Onda je on otvorio svoje dveri...Ugledala je oci boje prirode,oci u kojima su sadrzana sva isposnicka kajanja,tuga,greh i bol.Gledala ga je bez daha.Blago se nasmejao i dodirnuo je,kao da ima jos snage da voli,kao da je u njemu ostalo jos dovoljno toga da podeli -Julijana,ne gledaj me tako.-rekao je postidjeno,kao malo dete,iskreno mu je bilo neprijatno sto se neocekivano nasao u centru paznje devojke koju je tek upoznao. -Izvini,ali toliko si mi lep da nema razloga da se ljutis.-priznala je spontano. -Pa, sta cemo Julijana, da radimo onda? -Da se upoznamo,iako imam osecaj da se odavno znamo.Za pocetak,da li bi bilo preterano kada bih trazila da te zagrlim? Nasmejao se, onako za sebe,i prihvatio. Prisla mu je bez ikakvih laznih emocija u rukama,u dusi... Poneo ju je osecaj nepogresivog instinkta.I zaista,kad ga je osetila,bilo je to kao da se odvijaju prirodni tokovi.Kao more da dodiruje obalu,kao lisce da daje zivot drvetu na kojem je kao mesec da uspravlja zitna polja.. Pogledao ju je zacudjeno,pitao s ko je ona,odakle dolazi?Hteo je da je poljubi.Kad se priblizio njenim usnama, osetio je postidjenost.Umesto poljupca gledali su se.Zagrljaj i pogled bili su dovoljni za pocetak.Ustvari nesto je oboma govorilo da je to sve. -Bilo je lepo sa tobom gledati sneg kako pada.-rakao je. Otisla je od njega ne prestajuci vise da razmislja o njemu.Bio je njeno ispunjenje,sve sto zeni od muskarca treba. Bilo je leto,sneg je bio nezamislivo daleko... Iako je delovao kao najusamljeniji covek na svetu, on njie bio sam.Saznala je to posle samo nekoliko dana,pre nego sto su uspeli bilo sta da kazu jedno drugom.Imao je devojku,zenu koje je za njega imala i kamenje i lotose za ceo jedan zivot.Posipala ga je time sa zadovoljstvom prosecnog smrtnika. Julijana nije dugo patila zbog toga''Sve u svoje vreme''-mislila je''Znas sta je ljubav,ne idi protiv sebe'',pomirljivo je prihvatila ono sto se dogadjalo. Iako nije bila s njim,ljubav je rasla,postojala sve izvesnija.On se ocajnicki davio u samoci sa drugom devojkom. Prolazili su dani,pa meseci.Paracin i sneg.Gledala je kako na krovove grada pada bela priroda... Bilo je cisto i bezgresno,kao njena ljubav prema njemu.Sigurno misli o njoj,sigurno zeli s njom da gleda kako godina izmice... Gledao je kako padaju pahulje.Mislio je na nju.
-
Ponoc je vec odavno prosla.napolju duva vetar,na tren mi se ucini da cujem zvuke omiljene pesme,ali sto se vise trudim da cujem reci, one se vise udaljavaju od mene pa vise nisam sigurna da li je to eho u mojoj glavi,ili je zaista neko nocas slusa,neko zaboravljen,ostavljen i sam... Ko zna,mozda nisam jedina osoba koja nocas place zbog proslih dana i kojoj proslost nepozvana dolazi na prag noseci uspomene ne dar. Mesec se sakrio iza tamnih oblaka kao da ne zeli da i ove noci bude svedok mog ocaja,moje patnje za tobom. Ustajem i polako krecem.Kome?Kojim putem poci a da to ne bude put ka dnu? Odjednom oko mene je mnostvo ljudi ali ih ne vidim,ne cujem,pratim zvuke pesme i sve vise se utapam u njenim recima,kao da i sama zelim da postanem rec,rec u stihu,rec koja ce preci preko tvojih usana da se bar za trenutak osetim tvojom. Zvuk mojih koraka odjekuje kroz noc dok se plasim da te ne probudim,da ne narusim mir u svom srcu. Posmatram te kako mirno spavas i taman krenem da te pomilujem kada me glas razuma upozorava da si rekao''ne'',tada se trgnem,sklopim ruke i produzim dalje jer znam da je razum u pravu. Sve prestaje da postoji,sve se gubi u nistavilu u ponoru bez dna.Sve to me povlaci sa sobom i osecam da padam. Slike zivota se nizu na platnu dok pokusavam da se zaustavim,da se oduprem tom osecaju koji me vuce. Osecam vetar u kosi dok gledam kako mi se zivot raspada,a ja stojim nemocna da bilo sta preduzmem i sprecim svoju propast. Nestajem... Duhovi proslosti stezu me sve jace,vodeci me na podijumu gde cu odigrati svoj poslednji ples,sa iluzijom da si kraj mene,jer ce tako kraj duze trajati,tako cu zeleti da sto duze ostanem sa tobom,ne znajuci da si nestvaran kao san... Krecemo se u ritmu muzike,ciji se zvuci primicu koja sve jace para moje usi i tera moje oci da placu iako sam sve suze odavno isplakala. Sada moje suze teku kao da zele da ispisu na ovom plocniku dva imena koja ce trajati duze od vecnosti. Pretvaram se u suzu... Osecam kako klizim niz hladan obraz necega sto samo lici na mene,zadrzavam se,u uglu usana da bih jos malo dodala gorcine na njima i padam na hladno tlo. Pri udaru o tlo nisam osetila bol.Da li sam prestala da osecam bol?Ili sam se samo navikla na to da ne mogu da zamislim svoj zivot bez njega? Molim proslost da me na tren pusti,da mi ispuni poslednju zelju,jer kao svaki osudjenik na smrt ,imam pravo na nju. U jednom trenutku ponadala sam se da ce mi se proslost smilovati,da ce me osloboditi okova i vratiti u taj dan,da bih krenula iz pocetka. Nova sansa,pomislih.Daleka i bezosecajna neumoljiva proslost dala mi je samo trenutak da se oprostim od srece. Zatekoh se kraj tvog krevetaTako si stvaran i tako nezasticen dok spavas. Pozeleh da te dodirnem ali strah da cu prekinuti tvoje snove priziva me pameti. Boze,kako lepo izgledas dok spavas! Posmatram tvoje usne secajuci se njihovog ukusa na jagode,nezne kao somot,nestvarne i tudje. Tvoje grudi ravnomerno se podizu i spustaju po cemu zakljucujem da si spokojan i sanjas najlepse snove. Cela tvoja soba odise tobom,pomesana sa mojim mirisom, mirise na iluziju,na nestvarno. U uglovima usana ti je osmeh.Srecan si. Iz grudi mi se otima uzdah koji vise zvuci kao priguseni vrisak,jer su mi ruke vezane i ne mogu da te dodirnem, a pogled suvise mutan od suza da bih te jasnije videla. Meskoljis se kao malo dete,a ja tako zelim da te privijem na svoje grudi i do jutra milujem po kosi kojoj mesecina daje svilenkasti odsjaj. Uzivam u pogledu na tebe,srecna sam jer cu ovu sliku pamtiti do kraja zivota,oslikacu njome zidove svoje duse,obojicu deo srca koji mi je ostao,udahnucu miris tvoje sobe i njime cu namirisati svoj svet,da mirise na tebe,da mi budes blizu i onda kada si miljama daleko,da budes samo moj i onda kada pripadas njoj. Sve u meni drhti,osecam da cu se srusiti tu,pred tobom ako jos jednom ne osetim tvoje usne. Nadvijam se,moja senka je nad tobom i bas kad sam htela da ih dodirnem svojim usnama,proslost me je zaustavila.Zasto? Pitam se,zasto mi nije dozvolila da jos jednom dozivim vecnost spajajuci svoje usne sa tvojim?! Dozivam te da se probudis,da me cujes,da me otmes iz kandzi zle sudbune,i povedes daleko od bola i svega ovoga sto me razara. Ne cujes me,odlazim,tonem...Ostavila sam ti jednu suzu na rastanku,jedan uzdah i drhtaj tela,svoju zelju i svoj san,vecnost i ovu pricu,nadu. Onda kada se osetis usamljenim,kada pomislis da te je ceo svet razocarao da te niko ne razume,pusti jedu suzu,dozvoli jednom uzdahu da ti se otme iz grudi,da ti telo zdarhti,pozelo zelju,odsanjaj san,zaviri u vecnost i seti se ove price,ohrabri sebe nadom,jer to je ono sto sam ti ostavila. Bori se,jedan mali sanjar boluje tvoj bol,trazi tvoj pogled i moli se za tebe... Ovo nije zbogom,ovo je pocetak kraja.
Zadnji komentari
-
Hvala puno...
-
Znam to,tako planiram da radim,to sto sam napisala je svaki pocetak moje knjige,pocinjem jednu,a vec imam ideju za drugu knjigu,nekako imam puno ideja;-]nisam bila vukovka,ali sam volela puno da citam,tako sam se zainteresovala za knjigu i pisanje...